Čitajući dnevnu štampu večeras naleteo sam na veoma zanimljiv tekst koji sam odlučio da podelim sa vama…
Autor: Aleksandar Genis
SVAKI SE RAZUMNI STVOR DOSAĐUJE - PUŠKIN
Nemoguće ih je ne primetiti, teško ih je izbeći, ne mogu se zaboraviti. Ne opažajući jedno drugo, s obnevidelim očima, u sablasnom, nečujnom duetu, kruže trgovima i ulicama planete, samotno se njišući. Tajni ritam diktira im oko vrata obavijena srebrnkasta amajlija, razmetljivog imena aj-Pod.
- Kada je Sony - piše u svojim memoarima osnivač kompanije Akio Morita - lansirao prve plejere, uz njih su išla i dva para slušalica.
“Muzika za dvoje” smatrana je romantičnim izumom, kao tango ili baldahin. Revolucija je počela kada je jedan par slušalica postao suvišan. Mašinica koja peva postaje besprekorna zamena za ljubav i prijateljstvo, usput rešivši i problem usamljenosti. Pobeda tehnologije krunisana je ekspanzijom prenosivosti. Sada nas dokolica nikada ne napušta: telefon je postao mobilni, kompjuter - džepni, bioskop - prenosivi, muzika - sveprisutna, baš kao vazduh. Biće da smo strašno nepoverljivi prema svojoj duši, kada se plašimo da je ostavimo samu.
Odavno pobedivši dosadu u četiri zida, progres ju je dokrajčio u pleneru. Odista, gde sada da se dosađujemo? Na nebu? U zemlji? U metrou? Možda još samo pod vodom. Ali, i u tuš nam se uselio vodootporni prijemnik, pa nam emituje vesti dok se sapunamo.
Šta je u tome loše? I zašto je dosada dobra?
Povedeni za realnom televizijom, britanski producenti su jednu londonsku porodicu uselili na tri meseca u viktorijansku kuću, opremljenu po poslednjoj reči nauke i tehnike iz 1900. godine. Nesrećne dobrovoljce je, daleko više od loženja vatre i ručnog pranja, mučila strašna dosada. Pre svega jednog veka živeli smo još u stanju aktiva, sami sebi pribavljajući zabavu, kao divljač u lovu. Ne mogavši da se zadovolje dokolicom domaće izrade (razgovor, recitovanje i muziciranje), naši savremenici su pobegli u sadašnjost - nisu izdržali susret sa dosadnom prošlošću.
Razumem ih, pogotovo kad se setim svog ranog detinjstva, koje se poklapalo sa viktorijanskim periodom sovjetske vlasti. Najdosadnije mi je bilo pre polaska u školu, a posle je postalo strašno.
REKLO BI SE DA JEDNO ISKLJUČUJE DRUGO:
- Kad si gladan - poverio mi se jedan njujorški beskućnik - već nije dosadno.
U mladosti sam se, ipak, najviše bojao dosade. Pogotovo kad bih stao u red za predavanje praznih flaša. Bojažljivog li očekivanja praznika, koji je u svakom trenutku mogla da prekine tabla: “Nema kaucije”.
- I ne treba! - viknuli bismo danas.
- Ali ne juče! - odbrusiće vam sedi veteran čekanja u redovima.
OK. Zaboravljeno je, oprošteno, prevaziđeno. Zataškano, kako su tada govorili, da ipak malo pojasne. Druga je stvar, što sad više ne mogu da razumem zašto sam ih se, tih redova, toliko plašio? Uprtog pogleda u leđa ispred nas, kao u neki zid, dobijali smo besplatnu lekciju meditacije. Omogućivši nam da se krećemo stojeći u mestu, red nas je blago, kao Buda, uveravao da se ono odista važno dostiže ili svugde ili nigde.
Još nesvestan toga, osim zembilja svuda sam nosio tadašnji IPOD - knjižicu, koja staje u džep. (Uzgred budi rečeno, ekonomisanje prostorom me je i dovelo do poezije - od nje je dovoljno sasvim malo a dugo traje.) Ipak, čitati tamo gde stigneš isto je kao jesti šta bilo: puke kalorije, nepodesne i za um i za telo.
Da uvažavam dosadu naučio sam tek onda, kada sam se uverio da i rad i dokolica predstavljaju neurozu. A dosada, treća hipostaza duha, predstavlja predohranu psihičkog zdravlja. Čovek koji se dosađuje više vidi, čuje i razume. Dosada stimuliše sećanje, podstiče emocije, napreže živce. Na umetnika deluje razbuđujuće, poput elektrošoka.
Ali da bi neko upoznao dosadu, mora izbegavati iskušenja, najbolje - koristeći noge. Zaboravivši na telefon i očistivši se od ostale elektronske prlježi, volim da skitam šumom - sve dok mi ne dosadi. Tada dolazi ono najzanimljivije. Za autora je dosada - predstvaralačko raspoloženje, jednako uzbudljivo kao i ono predinfarktno.
Poput svake praznine, dosada je izazov svemiru, koji žuri da ispuni brešu koju je ona napravila. Kad nemamo šta da radimo, uranjamo u čistilište svesti, u kome se sami od sebe, kao miševi od vlage, rađaju misli i likovi. Tražeći izlaz, oni nas draže i podbadaju, dok se mi opiremo, koliko nam to lenjost dopušta. Pisati treba samo onda kada se više nema kud od dosade. U tome je njena blagodat: ona sebe prinosi kao žrtvu nadahnuću.
… Šopenhauer je govorio da životinje ne poznaju dosadu, Brodski je dosadu smatrao neizbežnom, Niče je u njoj video izvor filozofije, a ja mislim da je kasno za zabrinutost.
Šteta, jer dosada je aristokratska, treba je zaslužiti od prirode, kao govor ili uspravni hod. Odvikavši se od upotrebe ovog preimućstva, vraćamo se na prethodni - proleterski - stupanj evolucije. Umesto dosade, on nam nudi iluziju potpune zaposlenosti.
Kako reče jedan pametni cinik, primorani smo da ubijemo slobodno vreme, da ono ne bi ubilo nas.
Njujork, april 2006
