{ 2006 02 07 }

Ždral sreće…

Ustah danas probuđen obavezom da odem na istit, u svakom slučaju jako loš razlog za početak novog dana u smiraj jutra. Napolju nekakva otrežnjujuća hladnoća i moj pogled ka busu koji je upravo otišao…fuck…sad još treba da čekam sledeći po ovom pasjem vremenu, pomislih. Zvuk automobila koji prolaze cestom još više me je vraćao u san a na hladnoću sam se već navikao kao na nešto što je naizbežno i nepromenjivo…. Stiže autobus, plave boje, pun ljudi spremnih da ceo dan provedu radeći posao koji nepodnose, ili je njihov izraz lica i podočnjaci bio samo rezultat neispavanosti i nervoze jer autobus je upravo postavljao svoj rekord u kapacitetu prevezenih putnika….

Stigoh na ispit, zgrada fakulteta se na fantastičan način uklapala u sliku tmurnog zimskog jutra. Siva i zlonamerno velika kao da je upozoravala sve one koji u nju ulaze. Odradih i ispit, ali trebalo se vratiti kući, pomislih, zasto svi autobusi moraju da odu u trenutku kada stanica za čekanje istih uđe u moj vidokrug, dok sam plavu kutiju ispraćao setnim pogledom. Sunce je već bilo visoko iznad, na nebu, a plava simpatična devojka mi u ruku turnu neki flajer. Škola stranih jezika. Čekajući autobus odlučih da se poigram sa flajerom, otkud mi ta želja ne znam ali počeh da pravim figuricu origamija. Ždral je životinja koju sam pokušavao da oslobodim pravći 1000 istih. Nikada ih nisam brojao, možda je u tome i caka, zaboraviš broj napravljenih tako da želja dođe sama od sebe, nenadano, upravo kao i snazan, visok i prodoran glas nekog penzionera koji me je upozoravao da treba da siđem . Stigao sam kući.

Posted by Slobodan Mišković on Tuesday, February 7th, 2006, at 4:50 pm, and filed under Svakodnevnica.

Follow any responses to this entry with the RSS 2.0 feed.

You can post a comment, or trackback from your site.