Slobodan Miskovic Blog

Pre 2 dana sam zahvaljujući ljubaznošću gosp. Torbice bio u mogućnosti da uhvatim nekoliko snimaka sa vrha Beograđanke. Slike možete pogledati na sledećem linku

http://www.miskovic.net/gallery/v/Belgrade/

, a evo i jedne odabrane:

Čitajući dnevnu štampu večeras naleteo sam na veoma zanimljiv tekst koji sam odlučio da podelim sa vama…

Autor: Aleksandar Genis

SVAKI SE RAZUMNI STVOR DOSAĐUJE - PUŠKIN
Nemoguće ih je ne primetiti, teško ih je izbeći, ne mogu se zaboraviti. Ne opažajući jedno drugo, s obnevidelim očima, u sablasnom, nečujnom duetu, kruže trgovima i ulicama planete, samotno se njišući. Tajni ritam diktira im oko vrata obavijena srebrnkasta amajlija, razmetljivog imena aj-Pod.
- Kada je Sony - piše u svojim memoarima osnivač kompanije Akio Morita - lansirao prve plejere, uz njih su išla i dva para slušalica.
“Muzika za dvoje” smatrana je romantičnim izumom, kao tango ili baldahin. Revolucija je počela kada je jedan par slušalica postao suvišan. Mašinica koja peva postaje besprekorna zamena za ljubav i prijateljstvo, usput rešivši i problem usamljenosti. Pobeda tehnologije krunisana je ekspanzijom prenosivosti. Sada nas dokolica nikada ne napušta: telefon je postao mobilni, kompjuter - džepni, bioskop - prenosivi, muzika - sveprisutna, baš kao vazduh. Biće da smo strašno nepoverljivi prema svojoj duši, kada se plašimo da je ostavimo samu.
Odavno pobedivši dosadu u četiri zida, progres ju je dokrajčio u pleneru. Odista, gde sada da se dosađujemo? Na nebu? U zemlji? U metrou? Možda još samo pod vodom. Ali, i u tuš nam se uselio vodootporni prijemnik, pa nam emituje vesti dok se sapunamo.
Šta je u tome loše? I zašto je dosada dobra?
Povedeni za realnom televizijom, britanski producenti su jednu londonsku porodicu uselili na tri meseca u viktorijansku kuću, opremljenu po poslednjoj reči nauke i tehnike iz 1900. godine. Nesrećne dobrovoljce je, daleko više od loženja vatre i ručnog pranja, mučila strašna dosada. Pre svega jednog veka živeli smo još u stanju aktiva, sami sebi pribavljajući zabavu, kao divljač u lovu. Ne mogavši da se zadovolje dokolicom domaće izrade (razgovor, recitovanje i muziciranje), naši savremenici su pobegli u sadašnjost - nisu izdržali susret sa dosadnom prošlošću.
Razumem ih, pogotovo kad se setim svog ranog detinjstva, koje se poklapalo sa viktorijanskim periodom sovjetske vlasti. Najdosadnije mi je bilo pre polaska u školu, a posle je postalo strašno.

REKLO BI SE DA JEDNO ISKLJUČUJE DRUGO:

- Kad si gladan - poverio mi se jedan njujorški beskućnik - već nije dosadno.
U mladosti sam se, ipak, najviše bojao dosade. Pogotovo kad bih stao u red za predavanje praznih flaša. Bojažljivog li očekivanja praznika, koji je u svakom trenutku mogla da prekine tabla: “Nema kaucije”.
- I ne treba! - viknuli bismo danas.
- Ali ne juče! - odbrusiće vam sedi veteran čekanja u redovima.
OK. Zaboravljeno je, oprošteno, prevaziđeno. Zataškano, kako su tada govorili, da ipak malo pojasne. Druga je stvar, što sad više ne mogu da razumem zašto sam ih se, tih redova, toliko plašio? Uprtog pogleda u leđa ispred nas, kao u neki zid, dobijali smo besplatnu lekciju meditacije. Omogućivši nam da se krećemo stojeći u mestu, red nas je blago, kao Buda, uveravao da se ono odista važno dostiže ili svugde ili nigde.
Još nesvestan toga, osim zembilja svuda sam nosio tadašnji IPOD - knjižicu, koja staje u džep. (Uzgred budi rečeno, ekonomisanje prostorom me je i dovelo do poezije - od nje je dovoljno sasvim malo a dugo traje.) Ipak, čitati tamo gde stigneš isto je kao jesti šta bilo: puke kalorije, nepodesne i za um i za telo.
Da uvažavam dosadu naučio sam tek onda, kada sam se uverio da i rad i dokolica predstavljaju neurozu. A dosada, treća hipostaza duha, predstavlja predohranu psihičkog zdravlja. Čovek koji se dosađuje više vidi, čuje i razume. Dosada stimuliše sećanje, podstiče emocije, napreže živce. Na umetnika deluje razbuđujuće, poput elektrošoka.
Ali da bi neko upoznao dosadu, mora izbegavati iskušenja, najbolje - koristeći noge. Zaboravivši na telefon i očistivši se od ostale elektronske prlježi, volim da skitam šumom - sve dok mi ne dosadi. Tada dolazi ono najzanimljivije. Za autora je dosada - predstvaralačko raspoloženje, jednako uzbudljivo kao i ono predinfarktno.
Poput svake praznine, dosada je izazov svemiru, koji žuri da ispuni brešu koju je ona napravila. Kad nemamo šta da radimo, uranjamo u čistilište svesti, u kome se sami od sebe, kao miševi od vlage, rađaju misli i likovi. Tražeći izlaz, oni nas draže i podbadaju, dok se mi opiremo, koliko nam to lenjost dopušta. Pisati treba samo onda kada se više nema kud od dosade. U tome je njena blagodat: ona sebe prinosi kao žrtvu nadahnuću.
… Šopenhauer je govorio da životinje ne poznaju dosadu, Brodski je dosadu smatrao neizbežnom, Niče je u njoj video izvor filozofije, a ja mislim da je kasno za zabrinutost.
Šteta, jer dosada je aristokratska, treba je zaslužiti od prirode, kao govor ili uspravni hod. Odvikavši se od upotrebe ovog preimućstva, vraćamo se na prethodni - proleterski - stupanj evolucije. Umesto dosade, on nam nudi iluziju potpune zaposlenosti.
Kako reče jedan pametni cinik, primorani smo da ubijemo slobodno vreme, da ono ne bi ubilo nas.
Njujork, april 2006

…1:55AM…šetao sam naseljem slušajući Röyksopp i pesmu Spearks u neprekidnom loop-u…petak je bio dan za izlazak, provod, napijanje i sve što ide uz to ali ja sam šetao sam sa slušalicama na ušima i svakakvim mislima u glavi. Jednostavno sam se pitao gde se izgubila ta želja za izlascima, kad se samo setim…gomila kvazi riba i frajera sa namontiranim osmesima u stilu “Živim srećan život i sam sam sebi dovoljan”, gomilom skupog pića na stolu, zaglušujućom muzikom narodnih heroja sa Pinka i neverovatnom količinom duvanskog dima…i tako je odgovor došao sam od sebe. Mrzim sve to, zato i neizlazim više. A kad malo bolje razmislim, super mi je ovo veče,slusam muziku koju volim, napolju je hladno ali prijatno (nema dima i cigareta) i nema nikoga oko mene, sve je pusto, odličan način da provedete veče bez rizika da se sutra probudite mamurni, smrdljivi od dima i sa nepoznatim brojem telefona neke lokalne ribe u dzepu farmetica. Dobro de, ovo poslednje i nije tako loše ali vremenom i to postane dosadno.

I eto tako….trenutno je 2:06AM…već je subota a ja volim subotu, espreso subotom ujutru ne može ništa da zameni…toliko za ovaj put…

Ustah danas probuđen obavezom da odem na istit, u svakom slučaju jako loš razlog za početak novog dana u smiraj jutra. Napolju nekakva otrežnjujuća hladnoća i moj pogled ka busu koji je upravo otišao…fuck…sad još treba da čekam sledeći po ovom pasjem vremenu, pomislih. Zvuk automobila koji prolaze cestom još više me je vraćao u san a na hladnoću sam se već navikao kao na nešto što je naizbežno i nepromenjivo…. Stiže autobus, plave boje, pun ljudi spremnih da ceo dan provedu radeći posao koji nepodnose, ili je njihov izraz lica i podočnjaci bio samo rezultat neispavanosti i nervoze jer autobus je upravo postavljao svoj rekord u kapacitetu prevezenih putnika….

Stigoh na ispit, zgrada fakulteta se na fantastičan način uklapala u sliku tmurnog zimskog jutra. Siva i zlonamerno velika kao da je upozoravala sve one koji u nju ulaze. Odradih i ispit, ali trebalo se vratiti kući, pomislih, zasto svi autobusi moraju da odu u trenutku kada stanica za čekanje istih uđe u moj vidokrug, dok sam plavu kutiju ispraćao setnim pogledom. Sunce je već bilo visoko iznad, na nebu, a plava simpatična devojka mi u ruku turnu neki flajer. Škola stranih jezika. Čekajući autobus odlučih da se poigram sa flajerom, otkud mi ta želja ne znam ali počeh da pravim figuricu origamija. Ždral je životinja koju sam pokušavao da oslobodim pravći 1000 istih. Nikada ih nisam brojao, možda je u tome i caka, zaboraviš broj napravljenih tako da želja dođe sama od sebe, nenadano, upravo kao i snazan, visok i prodoran glas nekog penzionera koji me je upozoravao da treba da siđem . Stigao sam kući.

Sinoc sam dobio nov host za blog na svom domenu tako da je ovo prvi post napisan na ovoj adresi. Zahvaljujuci izuzetno korisnoj opciji import svi clanci sa prethodne adrese su prebaceni ovde sa komplet komentarima i slikama.

Voleo bi da cujem komentare o izgledu i tako stosta

Sinoć je bilo održano Es piwo. Bilo je super, upoznao sam neke osobe koje nisam ima prilike da upoznam do sada, razmenjen je software i muzika i popilo se dosta.
U povratku problemi, od početka mi je bus bio sumnjiv, Šuća Trans piše na soferki, sumnja se kasnije ispostavila kao tačna i opravdana. Prvo nas je na izlazu iz stanice legitimisao policajac u civilu (verovatno jer je bus obraćao na relaciji Subotica - Novi Pazar) a kasnije je vozač autobusa promašio izlaz sa autoputa tako da smo zamalo završili u Zagrebu a pošto je bilo nemoguće okrenuti autobus išli smo u rikverc 2Km strašno!

Položio sam dva od 3 ispita (treći je za 2 dana) ali sam informatiku poništio (dobio sam 6).

Pokrenuo sam MacOS na kompu tj. verziju x86. Lepo izgleda ali sam shvatio da mi treba novi kompjuter tj. više memorije, bolja grafička kartica i brži procesor.

Vreme je sux! Jedva čekam da prođe ovaj prelaz sa zime na proleće, sve je tmurno i sivo…

Ispitni rok u toku. Ovo podseća na ono ”Radovi u toku” a kada se razmisli i jeste tako. Elem, prijavio 3 ispita, do sada izašao na dva i verovatno uradio dobro, rezultati su u toku ove nedelje a treći 7.02. tako da verujem u 100% učinak.
Pisaću nešto više kada stignu rezultati pošto neću da preudiciram ali pronašanje nekih profesora je zastrašujuće a znanje koje poseduju još gore…. Sve u svemu čujemo se uskoro…

Upravo odgledah jedan od najgroznijih i bolesnijih filmova ikada. Cannibal holocaust je film italijanskog reditelja Rudjera Deodatoa (Ruggero Deodato), koji je po svim procenama najuzasniji film ikada snimljen. Na kraju filma covek se zapita da li je moguce da negde na svetu postoje takvi oblici zivota prikazani na tom filmu. Ono sto se na filmu prikazuje su toliko realne scene sakacena, ritualnog ubijanja i silovanja da je reditelj bio pod istragom jer se verovalo da su odredjene scene snimljene bez specijalnih efekata. Film je inace snimljen 1979. godine. Sve sa slabim stomakom bih savetovao da nikada ne pogledaju ovako nesto jer to moze imati dugorocne posledice po mentalno zdravlje. Jednom recju UZAS!

Link ka opisu: http://www.imdb.com/title/tt0078935/

Veceras je bilo odrzano mini ES piwo, prisutni :
nK
AleksandarNS
Bojan_Basic
ja

Bilo je opusteno , razmena software-a i muzike se podrazumevala a piwa je bilo dovoljno. Ja isprva nisam imao neku zelju da pijem piwo ali posle jednog espresa podlegao sam atmosferi tako da je palo Lav Piwo. Slika ovoga puta nema jer niko nije imao digitalac.